One day in my life #1 - Kišna apokalipsa

                                     

Ćao svima. Pre svega, izvinite što nekoliko dana uopšte nisam ni postojala. Bio mi je kompjuter u kvaru. Svašta sam preživela , bolje rečeno. Cenite svog kompija.
Dosta sarkastičnosti.

 Danas mi se desio takav doživljaj da me je naterao da razmišljam o svim ovakvim stvarima koje mi se dešavaju. Zato sam odlučila da ovde otvorim rubriku ,,One day in my life " i pišem kada mi se nešto zanimljivo desi. Mislim da je ovo originalno. Pa, danas ću vam pričati o kijameru koji nas je uhvatio . Inače , pošto je ovo doživljaj, koristiću prava imena svih
.                      

Već petnaest dana kod mene pada kiša. To je možda i dobro , jer tako Bog šalje kišu da usevi bolje rode i da sve bude lepo i zeleno, ali to nekad može naročito da dojadi. Zbog proklete kiše , uvek nam nešto propadne u školi. Danas smo , eto tako, trebali da imamo kros. Ja sam odmah rekla da ne želim da trčim. Nikada nisam pobeđivala i prosto sam znala da je klizavo na terenima. Ipak mi je učitelj reko da idem sa njima i navijam.

Tako danas učitelj neprekidno gleda kroz prozo,, i stalno nam istim glasom govori kako nećemo moći da imamo kros jer će pasti kiša. Kad je konačno pljusnulo , u učionicu ulazi visok čovek iritantnog glasa i saopštava nam da krosa neće biti. Celo odeljenje padne u očaj. Samo je meni bilo svejedno, jer ionako nisam ni želela da trčim. Ipak , to je bila kratka kišica. Odmah posle toga je sunce počelo da peče.
                            
Išli smo na fizičko. Dečaci su igrali fudbal , na terenima, a devojčice slobodne aktivnosti  Odjednom , isti onaj čovek što nam je rekao da je otkazano, ulazi između terena i objašnjava nam kako će ipak biti krosa.

Tako poslednjeg časa odemo na terene kod stadiona na kraju grada. Tu je velika i odlična poljana, samo sada prenatrpana dečicom i prvačićima koji se trkaju. Pošto su već i ljudi koji zvone znali da neću da trčim, odmah je povorka počela da mi viče uz uvo:
-Bogdana , čuvaj mi majcu
- Bogi , aj mi pričuvaj vodu
-Bokice , možeš da mi pričuvaš buket?
-Dano , moš da mi čuvaš trenerku?
-DANO , MOŠ OVO ?
-BOKI , MOŠ OVO ?
- A OVO ?
-A MOŠ DA MI STRPAŠ DEDU U STARAČKI DOM?
-A MOŠ DA MI KUPIŠ AUDI?
-A MOŠ MI DAŠ ILJADARKU ?
-A MOŠ ME PRESELIŠ U VRANJE?
okej...malo preterujem.

I tako sam ja naslagala te njihove bukete, đinđuve, dukserice i trenerke na travu pa sam sela na njih. Jedna devojčica , Hana , takođe nije mogla da trči. Pošto je bilo sunčano, a želela sam da gledam kros, uzela sam naočare za sunce od mog druga Alekse da bih mogla da gledam . Ispostavilo se da i nije bilo baš nešto zanimljivo, ali mi je bilo lepo dok sam sedela na svim onim jaknama .
 
Inače smo bile ispod jednog drveta, kad poče malo da pljuska. Učitelj je rekao da požurimo, jer je i grmelo. Ja sam , inače , podigla moje helanke do kolena , i nisam to ni primetila. Bilo je lepo da mi kiša sipa po njima. Stavila sam one naočare i ušla u red.

Tako smo išli i išli, dok je pljusak postajao sve jači i jači i dok su se pravile tolike bare da su nas kola prskala kad bi prošli . Odjednom , osećala sam se kao da je pitanje života ili smri. Visoke , uzane kapljice odbijaju se o beton i stvaraju neverovatan zvuk koj iritira uši. Po mojim rukama padaju tako oštre kapljice da bukvalno bodu kožu. Mi u redu trčimo . Kiša sipa. Moja jakna se polako mokri . Stavljam kožnu jaknicu na glavu u nadi da će me malo zaštititi. Prelazimo sa trotoara do drugog. Čuje se vriska, pištanje , udaranje stopala u bare, psovanje dečaka , kiša koja se odbija o bele i okrečene ograde. Kiša je počela da pada toliko da su se naočare koje sam nosila ukvasile od tolike vode.  Osećam kako kišne kapi padaju na moju kosu i rasipaju se . Odjednom , duž mojih kolena , tu gde sam digla helanke,osetim kao da me nešto bode. Isti takav bol osećam i na vratu i laktovima, i ja, ubeđena da je to bila samo kiša, shvatam da nas je uhvatio i grad . Tanke i male kapljice leda udaraju mi o odeću, odbijaju se i tope se po mojoj kosi , licu, odeći .. Osećam kako me nešto jako grebe na obrazima. Kolona idalje trči . Osećam se kao da ću se samo okliznuti o neku baru. Osećam kako kiša postaje sve jača i kako sklanja pogled mojim naočarima. Skidam naočare i brzo ih brišem o duksericu , zatim ih opet stavljam i nameštam rajf. Ništa ne vredi . Kiša je mnogo jaka . Aleksandra, moja najbolja drugarica, već je bila sva mokra i tresla se od hladnoće. Odjednom , čuje se učiteljev glas sa leve strane reda ;
-Ovamo!

Nisam mogla ništa da vidim kroz maglu koja mi je pala na naočare, samo sam mogla da skrenem u pravcu kolone . Bili smo ispred učiteljeve kuće . Stali smo na usko stepenište, zbijajući se jedno uz drugo, kao ježevi kojima je hladno i moraju da se zbiju. Spuštam helanke na dole, gledajući već polu ogrebana kolena. Učitelj nam rukom pokazuje da uđemo.

Kuća je iznutra bila prostrana. Mala dnevna soba u kojoj je bio televizor i stočić i kauč bila je odmah pored kuhinje Uzimamo bele peškire sa zelenim šarama. Prag je odjedanput postao pun dečjih patika, čiji su vlasnici imali prenatopljene čarape. Klupa u hodniku se puni mokrim kabanicama, duksericama, pa čak i majcama. Da je neko probio krov i gledao nas kroz dnevnu iz aviona, sigurno bi video čovečuljke koji hodaju levo-desno sa peškirima na glavama , dok jedni pokušavaju da otmu peškir ovom drugom . Ja sam spokojno sela na kauč i obmotala turban od peškira oko glave , pridržavajući još jedan plavi peškir na kolena koja su bila promrzla. Jedni su kukali, drugi se bunili , jedni se šalili, drugi se umotali u peškire kao u kakvo ćebence i tako sedeli na stolicama . . dečaci , koje je inače bio briga da li će da budu mokri , gledali su svakakve uramljene slike okačene po zidovima . Samo sam ja drhtala od same pomisli na to šta će sad biti .
-Da li će roditelji doći ovde?Da li ćemo ići u školu?Gde? - Ovo sada izgleda jako patetično , ali tada smo se plašili i reakcije naših roditelja , uprkost tome što smo nekako spašeni .

Međutim , nastao je još veći maler . Kiša svakoga prevari , pa je nas tako i ovoga puta. Iako su tamni oblaci idalje bili na nebu , nije bilo kiše , i učitelj je rekao da se obučemo , obujemo , vratimo peškire i krenemo . E sad, dok smo mi sve to uradili mogli smo tri puta da odemo iz škole i dođemo . Ali kako smo bili spori kiša nas je uhvatila i ovaj put . Devojčica ispred nas , u kratkoj majci se smrzava , ja , u dukserici , drhtim , druge devojčice drže kosu pod kapuljačom , cičeći i komentarišući sve što im se upravo desilo .

Nekako smo stigli do škole , mokri , šmrkćući , plačući .. Ušli smo punom brzinom u školu , gazeći i veliku baru na sred puta ; nije nas bilo briga . Želeli smo samo da što pre odemo kući i ušuškamo se u toplo ćebe .
Sedeći tako na klupi u školi , ogrnuta sa texas jaknom i kožnom jaknicom , sklupčana , pokušavajući da se nekako ugrejem , i držeći telefon u ruci , prislonjena na zid , dok sam čekala da mi stignu roditelji , slušala sam kloparanje kiše , dok mi je telom strujao opet onaj osećaj topline . Onaj osećaj radosti . Radosti što se ovaj dan završio . Radosti što svaki čas očekujem da mi se na ekranu telefona ispiše ,, Tata " . To što sam se spasila i što sad bezbrižno mogu da prebrinem sve .
Zaista , neopisiva je sreća proći jednu takvu apokalipsu . Ispred moje kuće bile su tolike bare da sam jedva došla do praga . Bio je divan osećaj sedeti u jakni u školi , slušati kako se neko tamo razgovara i čekajući da te neko spase . Iako to i nije baš realno , lepo je kada znate da ste konačo srećni i da prestaje sve ono što vam se ne sviđa .
Zaista , neopisivo .